Radionica: kako se prave igrice?

Juče sam se prvi put u životu našao u ulozi predavača i „vođe“ radionice u osnovnoj školi; u Milanovom odeljenju, u dogovoru sa školom sam pokušao da učenicima drugog razreda objasnim kako se prave igrice. Skrivena namera je u stvari bila da deca shvate koliko treba znanja iz različitih oblasti da bi se napravilo ono što im se sviđa najviše na svetu (budimo realni, u sadašnjem vremenu to su video igrice). 

Učitelj je podržao moju malo neobičnu ideju da dođem maskiran i da pod maskom održim celo predavanje.

Postoji nekoliko razloga za masku; najbitniji je da deci bude zanimljivije predavanje. A hteo sam i da moj Milan ne zna da sam ja taj predavač, da bih čuo i njegov utisak. Ne, nije razlog taj da sam imao tremu, pa da deca ne bi primetila 🙂

Predavanje sam koncipirao da ja postavljam njima pitanja, kako bih ih što više uključio, a da im onda kasnije dam odgovore na ta pitanja. Bilo je vrlo zanimljivo čuti drugačije (da ne kažem neiskvareno) mišljenje. Deca su saznala da im treba znanje čitanja, pisanja, matematike, engleskog jezika, sveta oko nas, fizike… kao i veštine crtanja, glume, komponovanja, testiranja. I naravno znanje programiranja 🙂 A gde sve to mogu da nauče? U školi, naravno!

Vrlo su se iznenadili kad su saznali da za neke igrice (kao što je Assassins Creed) bio potreban tim od preko 100 ljudi sa različitim zaduženjima od crtača, preko programera, do testera. A ja sam se iznenadio odgovorima šta bi oni želeli da rade u pravljenju igrica. Većina ih je rekla da crtaju likove. Nisam se zavaravao da će da kažu programiranje, ali sam bio ubeđen da će da odaberu tetiranje 🙂

Na kraju smo imali i praktičan primer na igrici „Zašto je pile prešlo preko puta?“; želeo sam da im pokažem vezu između objekata na ekranu i akcija koje igrači čine na tastaturi. Trebalo je pomeriti pile 2 koraka desno, ali nije bilo nikakvog programskog koda koji bi to omogućio. Deca su se javljala da dođu do računara, da pokušaju da pomere pile pre programskog koda, i da pomere nakon. Ovo „programski kod“ bi trebalo uzeti sa rezervom, jer je primer koji sam im dao bio vizuelno programiranje gde smo uzeli element pritiska na tastaturu i element pomeranja za 1 korak. Nije bila ideja da nauče da programiraju, nego da nauče da razmišljaju.

Razišli smo se sa dogovorom da se vidimo sledeće školske godine. A do tada da oni smisle ideju, nacrtaju likove, nacrtaju pozadinu, možda čak i muziku. A zajedno ćemo da programiramo. I testiramo. Oduševili su se kad sam rekao da ćemo onda igricu da stavimo na internet.

Da je deci bilo zanimljivo potvrdio mi je i Milan, rekavši da su nastavili da pričaju o ovoj temi i nagađaju ko je bio kod njih. A učitelj mi je poslao poruku: „Oni i dalje nisu sigurni da li je stvarno lik iz igrice.

Naravno posle podne sam se pred Milanom i Petrom pojavio pod maskom, i obojica su se oduševili. Milan mi je tražio da mu ponovo pokažem kako se programira, i sam je isprogramirao pomeranje gore, dole i desno. Kasnije je čak i neke bugove ispravljao. Iskreno je bio zainteresovan. A ja ponosan; krv ipak nije voda 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s