Pitaju me danas ljudi zašto sam loše volje, zašto sam ljut. Ni sam nikako da shvatim. Do noćas. Ležim u krevetu već satima, ne mogu da zaspim, vrtim se i razmišljam.

U mislima mi je mali Despot koji nije izdržao u najvažnijoj borbi. Mislim o njegovim roditeljima koji su bili pored njega dok im je govorio da želi da ode, da ne može da živi više ovako. A ja, ja ne mogu da zamislim bol veću od boli njegovih roditelja dok to slušaju. Želim da napišem to, ali osećam neku sramotu i nastavljam samo da razmišljam.

Ali ne treba mene da bude sramota! Ne treba da bude sramota nikoga ko je danas tužan zbog ovoga. Ko je pustio suzu ili čvrsto zagrlio svoje dete! Treba da bude sramota Tebe koji si mogao da olakšaš muke ovom dečaku. Ja ne znam ko je odgovoran za to; ne znam ko je u ovoj državi mogao da kaže da se pomogne. Zar je moguće da se preko SMS poruka sakuplja novac da bi se detetu mogle previti rane? Ja neću da znam ko je mogao da odluči da se izdvoje neka sredstva za Despota! Ja to ne moram da znam. To nije morao da zna ni mali Despot.

Ali Ti si morao da znaš Despota. Cela Srbija ga je znala. Znao si ga i Ti!

I nemoj sada da odeš. Da se povučeš. Ne tražim to. Nemoj da ostaneš zapamćen kao neko ko je napravio pedeset bolnica i renovirao ostalih hiljadu. Ostani zapamćen kao osoba koja je ukinula SMS broj za decu! To treba da Ti bude epitaf. Samo to.

I ovo nije za Despota. Ovo nije za stotine druge nesrećne dece. Oni ne mogu ništa da urade. Ovo je za Tebe koji možeš!

I ne znam ko si. I ne želim da znam ko si. Ali Ti znaš svu ovu decu. Ukini im SMS broj!