Priznajem!

Pre skoro 12 godina sam napisao pismo (ok, bio je to ipak email) svojoj tadašnjoj devojci. Slučajno, ili možda ipak igrom sudbine, pre koji mesec sam opet naišao na tekst tog emaila. Iako je prošlo toliko vremena, promenio sam samo par reči; i to jedino zbog lepše forme, ni zbog čeg drugog. Čini me se prikladno da ga objavim baš na današnji dan:

Priznajem; nadao sam se prigušenom svetlu sveća i njihovom mirisu. Nadao sam se prijatnoj muzici u pozadini i konobaru koji priča jedino italijanski. Nadao sam se beogradskom nebu punom zvezda koje se nikada ne vide, ali sjaje više nego bilo gde drugde.

Očekivao sam da te zvezde obasjaju, ali si ih ti zasenila; opet nisam mogao da te vidim i sada više ne mogu da se setim kako izgledaš. Da li sam prošao pored tebe, a nisam te prepoznao? Da li si ti ona čiji mi se pogled zagonetno osmehnuo?

Ljudima se dešavaju stvari ispred očiju, ali ih ne vidimo, zar ne? Oduvek sam mislio da to treba da se nekako oseti, a ne da se vidi. Da će srce brže zakucati, da će leptirići razviti svoja krila… Ali nekako, vremenom, zaboravio sam na to.

Upravo tako. Da, upravo tako; dugo mi se nije desilo da imam „tremu“ prouzrokovanu tim leptirićima. Priznajem da sam mislio da mi se to više nikada neće ni desiti. Čak sam se i pomirio sa tim. Sada mi je drago što sam pogrešio.

Bio sam danas pored tebe. Poželeo sam da ti „slučajno“ dotaknem ruku, i da je isto tako „slučajno“ ostavim uz tvoju, jedva je dodirujući, nadajući se da je nećeš satima pomeriti… Bio sam danas pored tebe, ali ni slatko vino nije uspelo da me opusti za tako nešto…

Imam neki čudan osećaj kada smo zajedno; nešto što sam mislio da sam davno zaboravio, nešto što sam mislio da je davno izgubljeno. Neko osećanje kojem ni ime ne znam; ali ga se sećam!

Mnoge reči nisam smeo da kažem, a nijednu nije trebalo da napišem. Sve je kriva ova muzika u pozadini, melodija i osećaj koji imam kada mislim na tebe. Srećan sam što nisam pogrešio i što za taj osećaj koji me je obuzeo u proleće dok si bila pored mene, nisam pomislio da je greška…

Eh, kada bih ja imao dovoljno hrabrosti da ćutim, zatvorim oči i da prepustim se sudbini… Ovako, moram da se uzdam u stilsku figuru, i nadam da je nećeš pogrešno shvatiti, pa pobeći negde sve do leta. Nadam se da ne čitaš pisma posle ponoći. Probudi se sutra, pogledaj kroz prozor, oseti sunce na svom licu, zadovoljno se nasmeši, pa otvori ovo pismo.

Draga Majo, srećna ti prva desetogodišnjica braka!

Siniša

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s